Vilabezkrila

Dodje trenutak u zivotu kad čovek poželi rukom da dodirne zvezde. Ali zna duboko u sebi da ih nikada neće moći dostići, jer neke zvezde nisu stvorene za naše prste. Tada suza zamagli vid, tuga se useli u dušu, smisao postane besmislen. Sve izgubi sjaj. I tada postavimo sebi pitanje: „Čemu?“ Čemu sve to, trud, zalaganje, snovi, borba, kad nam najbitnije stvari postave tako visoko da ne mozemo da ih dotaknemo, već samo čeznjivo u njih gledamo.

Dodju dani kada pogledamo istini u oci i shvatimo da su nam zelje koje gajimo u srcu besmislene jer su nam neostvarive. Nekome je to karijera, nekome izdavanje knjige, nekome kupovina auta, nekome rodjenje deteta ili unuceta, a meni?

Oduvek sam zelela porodicu. Imala sam je. Izgubila je i to dva put.Onu rodjenjem stecenu mi je oduzela sudbina, bez pitanja bez milosti, ali naucila sam da zivim sa time. Naucila sam da se borim. A onda sam stvorila svoju porodicu, Ali i ta mi se rasparcala. Ne znam koga da okrivim. Bolje receno niko nije kriv. Okolnosti su bile takve. Nestali smo. Nismo ni prvi ni poslednji par koji se razveo. Ni moja deca nisu ni prva ni poslednja koja su raspeta izmedju oca, sa jedne strane i majk,e sa druge strane. Pokusavam da se borim, da dovedem zivot u koliko toliko normalan tok, ali mi ta stavka -porodica- fali.

I onda pocnem da sanjam….Upadnem u sopstvenu zamku. I probudim se. I tada mi sve postane crno. Cemu sva borba ako nemam pored sebe nekog da se na njega naslonim kad posustanem, ako nemam rame na koje cu glavu da naslonim, neciju ruku da stisnem tek onako, da zagrlim nekoga samo zato jel mi tako doslo? Da li cu, a najverovatnije da cu, ostatak svog zivota da provedem odlazeci polutajno u komsiluk na casicu neznosti, da ne budem gruba prema samoj sebi i kazem na porciju seksa.I to ce tako da bude dok budem ovde gde sam sada, a kada se preselim?

I cemu ta kuca kojoj sam se vec jednom radovala i izgubila, cemu sve to zalaganje kada cu u njoj starost da protavorim sama.

Ponekad me zelje stisnu, kao danas, da imam nekog pored sebe, da mogu da volim slobodno da mogu da grlim slobodno bez pitanja sta ce ko, i zasto ce neko reci nesto ako nas vidi zajedno. Bez glume i foliranja. Njegovo cutanje i kategoricno poricanje pred svetom da smo zajedno me vredja. U pocetku je pilo vodu. O.k. zeli da vidi dal cemo i kako cemo da funkcionisemo, dal odgovaramo jedno drugom, da ne daje selu povoda da sa mnom ispiru usta. Mislio je na moju reputaciju. Ali sada se pitam na ciju reputaciju misli? Na moju ili na svoju? Cemu tolika tajnovitost? I nije to prvi put da sebi postavim to pitanje.

A opet…

Cak i da svi znaju za nasu vezu, cak i da je objavimo na sva zvona…sta s tim? Nista. Opet bi on bio na jednoj, a ja na drugoj strani i nikada necemo biti pod istim krovom zajedno, nikada mu necu spremiti niti dorucak niti rucak, nikada necu moci da ga gledam kako se budi onako opusteno, bez zurbe da izmaknem iz njegovog dvorista pre nego mu majka ustane. Nikada necu moci da mu opeglam kosulju, da ga pomilujem onako u prolazu dok obavljam svakodnevne kucne obaveze, nikada da mu sednem u krilo onako jer mi je doslo da mu se priblizim i zagrlim.

Moj nedosanjan san. Moja zvezda koju ne mogu da dohvatim. On. Ljubav. Sreca. Dom. Nista od toga necu da imam. I u toj tuzi mi dodje da polupam sve. Da oteram do djavola i njega i sebe i da nestanem sa lica zemlje. Smisao postaje besmislen. Suze mi paraju lice. Tuga mi se naseli u dusu.Padne mrak.

Sama. Oduvek i zauvek.

Citam neki dan u nekim novinama tekst o vampirima i drakulama, ali ne o onim klasicnim sto sisaju krv iz zrtve, vec ovim modernim vampirima sto sisaju energiju iz coveka. Koji su gori? Ovi sto sisaju krv , posisaju svu krv, uniste coveka skroz na skroz i odu dalje, a ovi sto sisaju energiju iz svoje zrtve imaju nepresusni izvor hrane. A zrtve? Zrtve nadrljaju i tako i onako.

I citam ja to i pocnem da premecem po glavi dal sam se nekad susrela sa takvom spodobom i da nisam ja, Boze me sacuvaj, mozda jedna od njih…

Susrela se jesam, vise puta. Najgore sto sam ostajala u vezi sa tom spodobom uprkos sto bi se posle svakog kontakta sa istim osecala ko ispusen balon. Svaki put kad bi se susrela sa tom osobom kao da sam se radovala, a cemu nemam pojma, da bi na kraju razgovora bila na ivici placa. I sada ce neko da pita zasto sam se uopste upustala u takva nazovi prijateljstva? Pa nije bilo tako na pocetku.

Vampiri su cudna sorta, prvo su neodoljivo fini, uctivi, tolerantni, sve dok ne upoznaju zrtvu svoju, a onda pocinje tortura tj. kritike izlecu iz njihovih usta ko pcele iz kosnice i sve u nameri da mene satru a sebe da uvelicaju. S pocetka oni se dive svojoj zrtvi, valjda da zadobiju poverenje iste, a onda kada se zrtva ususka, tras! I dok se zrtva osvesti oni se lepo nasisaju njene energije.

Citala sam i ranije o ovom fenomenu i znam da vecina tih energetskih vampira nisu ni svesni sta su. Njima je ego ogroman pa pokusavaju kad upoznaju zrtvu da se istaknu, da pokazu sebe u najboljem svetlu tako sto ce zrtvu namazati blatom.

Tvrdim da se u zivotu ama bas nista ne desava slucajno , pa ni to sto sam taj tekst bas tada procitala, jer sam  citala i ranije razne tekstove na tu temu, ali ovaj put se sve poklopilo. Nije proslo ni 24. casa od kako sam zatvorila doticne novine usledio je napad jedne izvesne osobe na moju malenkost. Rasprava je pocela na temu dal ostati il otici iz Srbije a sve na konto izbora koji su bili. I ja kao i obicno zalozih se svom snagom i svim argumentima zasto je potrebno da ostanemo u zemlji, da nas tamo negde ne cekaju ruze niti narod sirom otvorenih ruku ceka nas iz Srbije da nam da posao, a da ovde imamo bar prijatelje i rodbinu kojoj mozemo uvek da kukamo, a ova meni odgovori da sam ja sebicna majka koja misli samo na svoje dupe, da prosti citaliste na izrazu, i da ne mislim nikako na svoju decu. I tu se ja naljutim i posaljem joj poruku da mi se vise ne javlja u zivotu jer mi nisu potrebni takvi prijatelji koji ce da me optuzuju na svakom koraku a nisam nicemu kriva. O.k. je kritika ako je na svom mestu, ali da mi neko kaze da se ne angazujem dovoljno oko dece i da sam nezainteresovana za svoju decu samo zato sto sam uspela da koliko toliko rekonstruisem privatni zivot. Ja se zamlacujem glupostima jer sam ozbiljno resila da se uhvatim u kostac sa astrologijom i da je naucim koliko je to u mojoj moci. E pa nece moci!

I dok sam ja to njoj pisala, deo mozga se setio teksta koji sam procitala i malo sam premetla po glavi sve njene kritike dosavsi do zakljucka da je ona uporno u svakoj temi koju smo nacele pokusavala da velica sebe. Ona je najbolja majka, ona je najbolja zena, za njom su njeni ljubavnici ludeli, ona najbolje zna svoj posao itd. itd.. A ta najbolja majka ima dete od dve godine i soli meni pamet kako ja da vaspitavam svoju decu a nije prelezala sa svojim detetom ni jednu ozbiljniju prehladu, ta najbolja zena je razvedena i ne moze nikako da se vrati u normalan zivot jer izvodi kerefeke nekakave koje pokriva recima da se ona zrtvuje za svoje dete…

Kako god, resih se jedne vampirice…I od sada cu dobro da stelujem antene kad sa nekim krenem u kontakt i pocnem teme iz privatnog zivota. Ne dam da se vampiri hrane mojom energijom i tacka.

“ Noc u tvom zagrljaju.

noc u raju….“

I sta reci vise?

Pu, pu, pu..da ne ureknem…ljubav mi slici na ovaj april…nezna, rascvetana, topla. Pupi i mirise..

I ja se osecam bas tako. Srecna, rascvetana, topla…

Razmisljam nesto….

Koliko se mi zene trudimo oko ovih nasih muskaraca koji se veoma malo ili nimalo trude oko nas. Njima se sve podrazumeva i njima je sve o.k. Dok im neka slika ili rec ne udare u mozak i tada protrljaju oci i onda opet padnu u neku vrstu komiranog stanja. I ko je kriv za to? Pa mi zene. Jer kada nas oni lepo pitaju: „Sta ti je?“, sta mi odgovaramo? Cuvenu recenicu:: „Nije mi nista“. I oni jadnici nemaju pojma da je ta recenica ustvari pocetak, oni misle da je kraj jer mi smo tako rekle…nije mi nista..oni to upravo tako konstatuju i zatim okrenu ledja i mirno nastave sa svojim aktivnostima dok mi kuvamo iznutra. I to se desi jednom , dva put..pet puta i tada zbog jednog pogresnog gesta, ili reci mi eksplodiramo i saspemo sve ono sto je kuvalo u nama danima ili mozda mesecima, u tezim slucajevima godinama, i onaj jadnik samo trepce i nema pojma sta ga je snaslo i na kraju samo pita „a sto vices?“ a nama je to okidac za jos jednu erupciju besa i nezadovoljstva. I znate sta , nesto se mislim , koliko li je tih erupcija potrebno da bi muskrac pobegao glavom bez obzira? Par komada, jer ni jedan od njih ne voli da kraj sebe ima zenu zmaja koja bljuje vatru po njemu ,vec svaki voli da ma slatku i umilnu zenicu, savrsenu ljubavnicu po mogucstvu.

A kako izgleda savrsena ljubavnica?

Pa to je bice bez mane. Ona nema problema, ona je uvek nasmejana i raspolozena, uvek obucena ko pod konac, naparfemisana, sminka joj se nikad ne razmaze, jer naravno, ona ne place, uvek je spremna za jos seksa, njoj ne stizu racuni, ona nema prljavog vesa po stanu, njoj nikada jelo ne zagori. Savrsena je do najsitnijeg detalja.

Kada joj njeno musko svrati na casicu razgovora, viskija ili seksa , ona je uvek raspolozena, ne davi ga svojim problemima, uvek ga sa razumevanjem saslusa, ne pita suvisna pitanja kao: „gde si bio?“ ili „sta si radio?“, on je za nju najjaci, najbolji, naj naj u svim pogledima.

Bice bez mane.

I takve bez mane se udaju najbrze.

Ali se mladozenja koji je do juce mislio da ima vilu pored sebe zaprepasti vrlo kad posle prve bracne noci zatekne svoju dragu kako ispija prvu kafu jutarnju dok joj je sudopera puna prljavih sudova, a ona s podocnjacima do kolena bleji kroz prozor pokusavajuci da se priseti detalja iz predhodne noci u kojoj se zbog alkohola svasta izdesavalo, ali zbog tog istog alkohola njoj ostase crne rupe u secanju. U pokusaju da joj se obrati shvata da je istinita ona izreka: „ne diraj lava dok spava“ i vec tu pocinje da se pita sta mu bi kad je tako grdno pogresio i ozenio se.

E to je po mom misljenju razlog zasto se svaka bajka upravo zavrsava odmah posle vencanja i niko jos se nije usudio da napise sta se desava posle tog cina vec svi samo napisu: „I ziveli su srecno do kraja zivota“. A ta sreca se uglavnom svodi na njeno gundjane i zvocanje i na njegovo pogledanje ka nebesima sa samo jednim jedinim pitanjem: „Boze sta sam ti ja zgresio?“

Racune necu da pominjem , oni su kao so koju dodajemo jelu, bez njih se ne moze, kao ni prljavi ves, a ni razmazana sminka…

Poneka od tih savrsenih ljubavnica se odvazi i otera svog napacenog muskarca i pri tom kuka na sav glas kako je ona u celoj prici bila mucenica i pacenica, a istina je sasvim suprotna, i ta ista posle oporavka od maltretiranja svoje jace polovine premetne se u neko stvorenje najslicnije bogomoljki, jer ona je sada povredjena i potrebna joj je osveta, a kako najlakse se osvetiti, neg zgaziti ceo muski rod ko bube kakve. Ne shvatajuci ustvari da je postala ogorcena jer nije uspela u svojoj misiji i da je jedino sto je trebalo da uradi da bude svoja i pre i posle kriticnog dana, da nije trebala da glumi savrsenstvo vec da je trebala samo da uziva u sebi i zivotu i onome ko joj se tu nasao. Onda shvate vremenom da zivot juri i nista nas ne pita , ali ih surovo ogledalo opominje da im sa tim vremenom i krstenica sve zuca i tako docekaju starost kao male usamljene starice, ogorcene jer ne mogu i ne zele da priznaju da su one zabrljavile svoj zivot i da su one jedino krive za sve sto im  se desilo.

Naravno ima i onih drugih, cisto da odrze ravnotezu u svemiru, ali….negde potajno sve mi zelimo da budemo savrsene i zene i ljubavnice i majke i ljudi i samim tim stavljamo same sebi teret na ledja koji nas vremenom prignjeci, savije nam kicmu, ali mi ga i dalje teglimo, uporne i odlucne a onda shvatimo da nas je taj teret savrsenstva smrvio i da nam je ubio i zadnje zrno covecnosti, ljudskosti, da nam je ukrao osmeh, naivnost i nevinost…i da nam nista nije ostalo…

Biti savrsen je kletva.

Ne bi da delim sada savete kako bi neko trebao ili ne bi trebao da radi u zivotu. Svako neka nadje svoj model. Ja znam sta cu i kako cu. Dovoljno je da napisem za kraj:

„Nisam savrsena i ponosim se time.“

Istiniti hrišcani drže Pashu

Novi Zavet otkriva da su Isus, apostoli i svi clanovi novozavetne Crkve – bez obzira na svoje neznabožacko ili jevrejsko poreklo – držali Božije subote i praznike, to jest sedmicne i godišnje šabate! Uzmite Bibliju i pažljivo išcitajte Dela apostolska 2:1; 12:3-4; 18:21; 20:6, 16; Prva Korincanima 16:8.

Euzebije, crkveni istoricar iz ranog perioda hrišcanske crkve, piše da je istinita Crkva svetkovala Pashu 14. Nisana – prvog meseca po svetom kalendaru.

„U to vreme postavljalo se pitanje od ne male važnosti. Sve parohije u Aziji držale su, po staroj tradiciji, da cetrnaesti dan u mesecu, kada je Jevrejima zapovedeno da žrtvuju jagnjad, treba svetkovati kao praznik Spasiteljeve pashe… Azijski biskupi, na celu sa Polikratom, odlucili su da se drže starog obicaja koji su nasledili putem crkvene tradicije. U pismu Viktoru i rimskoj crkvi sam Polikrat ovako objašnjava nasledenu tradiciju:

‘Mi svetkujemo tacan dan; niti dodajemo, niti oduzimamo. Jer i u Aziji su se ugasila velika svetla koja ce ponovo ustati na dan Gospodnjeg dolaska, kada bude došao sa neba da u slavi pozove sve svete. Medu njima je i Filip, jedan od dvanaest apostola, pa i Jovan, svedok i ucitelj koji se naslonio na grudi Gospodove. I Polikarp iz Smirne, biskup i mucenik i Trasije, biskup i mucenik iz Eumenije, … biskup i mucenik Sagaris… blagosloveni Papirijus, ili Melito… Svi oni svetkovaše cetrnaesti dan kada je Pasha, u skladu sa Jevandeljem. Ni u jednom aspektu ne odstupaše, nego su sledili pravila hrišcanske vere.’“ (Crkvena istorija, knjiga V, poglavlja XXIII i XXIV)

Ali, kako je lažna paganizovana crkva rasla u broju i politickoj moci, u cetvrtom veku naše ere doneti su dekreti kojima je nametnuta smrtna kazna za hrišcane koji su nadeni da svetkuju Božiju Subotu (Šabat) i Božije praznike. Najzad, da bi mogli da se drže istinitog Božijeg puta, mnogi hrišcani (koji su sacinjavali istinitu Crkvu) pobegli su da bi preživeli. Ipak, veliki deo istinite Crkve Božije je ostao u Rimskom Carstvu, mada su ti hrišcani ostali verni Božijoj istini i to su platili svojim životom umrevši mucenickom smrcu (Otkrivenje 2:13; 6:9; 13:15; 17:6; 18:24). Poslušnost Bogu bila im je draža od vlastitog života! Da li je to slucaj i sa Vama?

Šta je Bog zapovedio?

„Pricešce“, cesto zvano i „vecera Gospodnja“, zapravo je Pasha, što je pravilniji naziv za tu uredbu. U pogledu svetkovanja Pashe, kao i svih drugih obicaja, Juda upozorava „bodreci nas da se borimo za veru koja je jednom zauvek predana svetima“. Sada kada nam je poznato pagansko poreklo uskršnjeg slavlja, uklonimo tone grešaka koje su zatrle istinu o svetkovanju Pashe – spomena na Hristovu smrt! Ispitajmo kako je Isus držao ovu uredbu, jer ako idemo Njegovim stopama necemo pogrešiti.

U Jevandelju po Luci 22:14-20 citamo: „A kad je došao cas, leže za trpezu i apostoli s njime… Tada uze hleb, zahvali Bogu, izlomi ga i dade njima govoreci: ovo je moje telo koje se daje za vas; ovo cinite za moj spomen. A isto tako i cašu posle vecere govoreci: ova caša je novi savez (zavet) mojom krvlju koja se proliva za vas“.

Obratite pažnju da, „kad je došao cas“, Isus uvodi beskvasni hleb i vino. On nam je dao primer time što je u odredeni dan i cas držao tu uredbu. Takode primecujete da im je zapovedio da je svetkuju recima: „Ovo cinite!“ A zašto? „Za moj spomen“, rekao je. Te tragicne noci, vece uoci svoje smrti, Isus je ustanovio novozavetni nacin praznovanja Pashe, opisan u Jevandelju po Luci. Matejev zapis u Bibliji pokazuje da je uredba uspostavljena u samo vreme starozavetne Pashe „kada su jeli“ (Matej 26:2, 26). Isus je znao da je kucnuo Njegov cas, da je On naše pashalno jagnje (pasha) koje ce se prineti na žrtvu za nas (Prva Korincanima 5:7).

Pasha se uvek držala 14. Nisana uvece, a to je prvi Božiji mesec prema svetom (ili jevrejskom) kalendaru. Te noci završila se poslednja pashalna vecera posle koje Isus uvodi novozavetne simbole: beskvasni hleb i vino kao zamenu za jagnje koje je trebalo klati svake godine. Celovito objašnjenje o izvornoj Pashi koju je Bog uspostavio naci cete u drugim brošurama.

Ne zaboravite da je Isus zapovedio: „Ovo cinite za moj spomen“. Zašto? Zato što je održavanje Pashe zapovedeno „zauvek“. Pashu je trebalo svetkovati svake godine, kao i Praznik beskvasnih (presnih) hlebova. „Zato vrši zakon ovaj na vrijeme, od godine do godine“ (Druga knjiga Mojsijeva 13:10). Isus nam je dao primer (Prva Petrova 2:21) tako što je držao uredbu o Pashi u odredeni dan jedanput godišnje (Luka 2:42). Pretpostavimo da su Izraelci, dok su još boravili u Egiptu, držali ovu uredbu nekog drugog dana od onoga koji je Bog propisao. U tom slucaju oni ne bi bili spaseni od andela smrti koji je te noci prošao uzduž i popreko Egipta! Bog sve radi na vreme i zato nam je dao tacno vreme kada treba držati uredbu o Pashi. „Kad je došao cas“ Isus je uveo novozavetne pashalne simbole.

Uredba o poniznosti

Matej, Marko i Luka pominju upotrebu beskvasnog hleba i vina za Pashu. Jovan izveštava da postoji još jedan aspekat te uredbe. U 13. poglavlju Jovanovog Jevandelja primecujemo da, nakon pashalne vecere (2. stih), Isus uzima peškir (4. stih) i krece da opere noge svojim ucenicima (5. stih).

„A kad im opra noge, uze svoju gornju haljinu i leže opet za trpezu, pa rece: razumete li šta sam vam ucinio? Zovete me uciteljem i Gospodom, i dobro kažete, jer sam ja to. Pa kad sam ja, Gospod i ucitelj, oprao noge vama, i vi ste dužni da perete noge jedan drugome; jer vam dadoh primer da i vi cinite onako kako sam ja vama ucinio“ (Jovan 13:12-15).

Ako ko razmišlja da li se ova uredba o poniznosti odnosi i na njega u smislu zapovesti, neka pogleda šta piše u Jevandelju po Mateju 28:19, 20 gde Isus kaže tim istim ucenicima: „Zato idite i nacinite sve narode mojim ucenicima, krsteci ih… uceci ih da drže sve što sam VAM naložio“. Dakle Njegovi ucenici su trebali da nas nauce svetkovanju svega što im je On zapovedio!

Godišnja svetkovina u apostolskoj crkvi

U Prvoj Korincanima 5:7 i 8 Pavle kaže: „Jer i Hristos je kao naše pashalno jagnje prinet na žrtvu. Stoga treba da praznujemo ne sa starim kvascem… vec sa beskvasnim hlebovima iskrenosti i istine“. U 11. poglavlju on daje uputstva kako da izvrše samu uredbu. Neki pogrešno razumeju 26. stih koji glasi: „Jer kad god jedete ovaj hleb i pijete ovu cašu“ tumaceci ga kao: „Uzmite koliko god puta želite“. Ali stih ne kaže „koliko god“! U njemu piše „kad god“ – svetkujete Pashu – „obznanjujete smrt Gospodnju – dok ne dode“. Cak je i Isus zapovedio: „Ovo cinite, kad god iz nje pijete, meni za spomen“ (25. stih). To cinimo u znak secanja na Gospodovu smrt, kao komemoraciju tog dogadaja. Kao što znate, komemoracije se održavaju jedanput godišnje na datum dogadaja koji obeležavaju. Tako i mi svake godine održavamo po jednu komemoraciju Hristove smrti pošto je potrebno da „obznanjujemo smrt Gospodnju – dok ne dode“.

Hristos je uveo uredbu o novozavetnoj Pashi vece pred svoju smrt, na sam pocetak 14. Aviva po svetom Božijem kalendaru. Bog ne zapocinje dan u ponoc, vec zalaskom sunca. Kasnije tog istog dana, kada je otišao u vrt Getsimaniju, Juda Iskariot je poveo svetinu da Ga uhvati. Potom su Ga razapnuli istog 14. Aviva tokom obdanice! Poštujuci Isusov primer time što svetkujemo tu svetu uredbu u istom periodu kada ju je i On držao, u vreme kada se slavi Pasha – kako je to zauvek zapovedeno – secamo se Gospodove smrti svake godine, i to na noc kada su Ga razapnuli.

Neki uvek postavljaju pitanje šta je Pavle hteo da kaže u stihovima 27-29 u Prvoj Korincanima 11. Apostol ovde ne razmatra pitanje dostojnosti hrišcanina da primi Pashu, vec nacin na koji to treba uciniti. Pashu primamo nedostojno ako to ucinimo na pogrešan nacin. Kada naucimo istinu o tome kako se svetkuje ta uredba, pa je opet izvršimo u vreme kada Bog to nije propisao, onda je primamo nedostojno. Pasha se prima nedostojno i ako ne prihvatimo Hristovo telo i Njegovu krv. Stoga je potrebno da ovoj najsvetijoj uredbi pristupimo dostojno, a ne na našu osudu!

Greška u nekim prevodima

Sledeci primer Isusa Hrista i Njegovih apostola, rana Crkva je svetkovala Pashu i Praznik beskvasnih hlebova koji sledi odmah nakon nje. Upravo taj praznik spominje se u Delima apostolskim 12:3, a u sledecem stihu i Pasha. Sveti Božiji Duh nadahnuo je pisanje ovih reci koje su ispravno prevedene na srpski jezik. To nije slucaj sa mnogim stranim prevodima gde se u cetvrtom stihu pojavljuje rec „Uskrs“.

Vec smo ustanovili da je „Uskrs“ ubacen u Crkvu mnogo kasnije nakon smrti Isusa Hrista. Stoga je rec o pogrešnom prevodu u stranim tekstovima. Izvorna grcka rec u 4. stihu je „pascha“ što je, naravno Pasha. Stoga se u tom stihu ne spominje Uskrs, nego on upravo dokazuje da je Crkva i deset godina nakon Hristove smrti svetkovala Pashu.

Šta znaci „lomiti hleb“?

Neke veroispovesti tumace Dela apostolska 20:7 kao dokaz da „veceru Gospodnju“ treba uzeti svake nedelje ujutru! Pre svega obratite pažnju da se radnja u tom stihu odvija posle Dana beskvasnih hlebova (6. stih). Pavle propoveda oproštajnu poruku ljudima koji su se sastali u subotu uvece, a ne u nedelju ujutru. Hleb su prelomili posle ponoci (7. stih) jer su bili gladni. „Prelomi hleb i jede, i pošto im je još mnogo govorio do zore otide“. Rec je, dakle, o obicnom obedu!

Slican izraz – „izlomi hleb“ – nalazi se i u Delima apostolskim 27:34, 35. „Stoga vas molim da jedete… uze hleb… izlomi ga i stade jesti“. Isto tako Dela apostolska 2:46: „Lomili su hleb po kucama, primali su hranu s radošcu i prosta srca“. To nikako nije mogla da bude „vecera Gospodnja“, tacnije receno Pasha, jer je Pavle napisao da ako uzmemo Pashu zarad utoljavanja gladi, to cinimo sebi na osudu. U vreme apostola svi ljudi su „lomili hleb“ pošto nisu imali vekne, koje se seku na kriške, kao mi danas. Isus je prelomio hleb tokom pashalne vecere zato što je jeo uobicajeni obrok za tu priliku.

Potrebno je da se vratimo veri koja je jednom zauvek predata svetima. Držimo se ponizno i poslušno svete Uredbe o Pashi, kao što nam je zapovedeno, u vreme koje propisuje Sveto Pismo – nakon zalaska sunca, 14. Aviva po svetom kalendaru.

Hrišcani i Pasha

Isus i apostol Jovan, poslednji od dvanaestorice apostola, držali su Pashu. Isti praznik držali su i neki hrišcani u Škotskoj cak sve do 7. veka naše ere. Informacija o tome dolazi – ni manje ni više – od velikog autoriteta za istoriju hrišcanske crkve – Bedea! Njegova „Crkvena istorija engleskog naroda“ zapanjice mnoge koji žive u pretpostavci da su Hristos i apostoli u prvom veku slavili Uskrs. Bede piše:

„Sledeci Zakon Božiji zapisan u Starom Zavetu, Jovan je imao obicaj da zapocne Praznik Uskrsa (zapravo Pashu)

Da li mislite da je uskršnja služba prilikom izlaska sunca predivna? Slušajte – Bog je pokazao grehe Svog naroda proroku Jezekilju u jednoj viziji, prorocanstvu za današnje vreme:

„Jesi li video, sine coveciji?“ kaže Bog. „Još ceš videti vecih gadova od tih (Jezekilj je upravo video one koji smatrahu sebe Božijim narodom kako obožavaju idole). I odvede me (u viziji) u trem unutrašnji doma Gospodnjeg i gle… izmedu trema i oltara beše oko dvadeset i pet ljudi… licem k istoku i klanjahu se suncu prema istoku. Tada mi rece: jesi li video, sine coveciji?… Zato cu i ja uciniti u gnevu, nece žaliti oko moje, niti cu se smilovati, i kad stanu vikati iz glasa u moje uši, necu ih uslišiti“ (Knjiga proroka Jezekilja 8:15-18).

Da li ste shvatili šta je najgadnije od svega u toj Jezekiljevoj viziji? Obicaj identican onome što milioni ljudi izvode u ranim jutarnjim casovima na Uskršnju nedelju – bogosluženje dok izlazi sunce! Tokom tog obreda oni stoje licem prema istoku, dok se sunce pomalja iza horizonta i klanjaju se bogu sunca i njegovoj mitskoj idolopoklonickoj pratilji – boginji Ištar! Da! Prevareni da veruju da je to hrišcanski obicaj, svakog Uskrsa milioni ljudi ucestvuju u identicnom obliku drevnog sistema obožavanja sunca, klanjajuci se bogu sunca – Valu! Celokupna Biblija otkriva da je vecnom Bogu Stvoritelju najgadniji takav cin idolopoklonstva!

Kako se Uskrs uvukao u crkvu?

Videli smo poreklo Uskrsa i ranu istoriju tog praznika. Sada se postavlja pitanje kako je takav paganski festival dospeo u nominalnu hrišcansku religiju gde je zamenio Božiju uredbu? Pre nego što otkrijete zapanjujucu pricu o velikoj prevari, imajte na umu dve cinjenice: prvu – da Isus i apostoli nisu predskazali da ce istinita novozavetna Crkva uživati univerzalnu popularnost, vec cinjenicu da ce velika vecina u njoj OTPASTI OD ISTINE. U pismu Solunjanima Pavle prorokuje sveopšti OTPAD od vere koja je data jednom za svagda recima „vec radi tajna bezakonja“. Apostol je napisao te reci dvadesetak godina nakon osnivanja hrišcanske Crkve, pri cemu je mislio na iste one „haldejske tajne“ u kojima su glavni praznici Uskrs i Božic (Druga Solunjanima 2:7); drugu – iako je Isus izjavio u Novom Zavetu da kapije pakla nece nadvladati Njegovu Crkvu, ipak je prorekao da ce to biti „malo stado“; i da Njegova Crkva nikada nece biti neka velika, brojna, popularna i univerzalna organizacija (Jevandelje po Luci 12:32). Svet ne može da shvati upravo tu cinjenicu!

Istinita i lažna crkva

Novozavetno prorocanstvo opisuje dve crkve. Otkrivenje 17 konkretno govori o velikoj, mocnoj univerzalnoj crkvi, koja je deo ovoga sveta i koja zapravo upravlja politikom mnogih naroda, udruženim snagama sa „svetim Rimskim carstvom“. U prorocanstvu ta crkva je predstavljena sa velikom pompom koja prati njen nastup i rituale, okicena porfirom, skerletom i zlatom, ponosita, svetska i nadmena. Knjiga Otkrivenja takode prikazuje ovu crkvu kao univerzalnog prevaranta, cijim su lažnim doktrinama duhovno opijeni svi narodi! Njena paganizovana ucenja i obicaji su do te mere otupeli moc duhovnog poimanja narodâ, da ljudi uopšte nisu u stanju da jasno razluce šta je istina! Ta crkva se hvali kako je prava, a u isto vreme je pijana od krvi svetih mucenika koje je pobila! Kako joj je onda uspelo da prevari ceo svet kao što je predskazala Božija Rec? Protestantski svet sigurno nije zavaran! Nažalost, jeste!

Obratite pažnju na peti stih u 17. poglavlju! Ta crkva je majka! Njene kcerke, crkve koje su je napustile iz protesta, u suštini su deo iste familije po svojim paganskim doktrinama i obicajima! I one su deo sveta, aktivno ucestvuju u svetskoj politici koja je njihovu majku ucinila „kurvom“! Citava ta otpadnicka familija – majka sa preko 400 srodnih i medusobno podeljenih denominacija u kojima vlada potpuna doktrinalna zbrka, ali i potpuno jedinstvo po pitanju glavnih paganskih doktrina i praznika – ima jedno porodicno ime! One za sebe kažu da su „hrišcanske“, ali Bog ih naziva drukcijim imenom: „Tajna: veliki Vavilon“! Gde se onda krije istinita Crkva?

Mala i raštrkana ISTINITA Crkva

Da li se izopacila i istinita Božija Crkva, crkva koju predvodi Hristos – njena živa Glava? Da nije i ona jednostavno otpala u gore opisani sistem? Ne! Kapije pakla (smrti) nikada nisu i nece prevagnuti protiv istinite Crkve Božije. Istinita Crkva nikada nije otpala od istine, niti se ugasila, ali je prorocanstvo ilustruje kao „malo stado“. Novi Zavet opisuje tu crkvu kao organizaciju koju velike i popularne crkve neprekidno progone i preziru zato što ona nije od ovog sveta, ne ucestvuje u svetskoj politici – jednom recju, drži se neokaljana od tog istog sveta! Prava crkva oduvek drži Božije Zapovesti i veru Isusovu (Otkrivenje 12:17). Ona slavi Božije praznike, a ne paganske svetkovine. Njena snaga dolazi od Duha Božijeg, ali ona nikada nije postala velika i popularna kao što svet to pretpostavlja! Ta Crkva oduvek postoji, cak i dan danas! Ali kuda se dela ta crkva? Gde je nestala u srednjem veku i gde se nalazi danas?

Pre svega, ne zaboravite da istinita Crkva nikada nije postala velika, politicki mocna i u svetu poznata organizacija. Ona je duhovni organizam – nepoliticka organizacija – koja se sastoji od onih ljudi cija je srca i živote promenio Duh Božiji, bez obzira na to da li su oni vidno okupljeni na jednom mestu ili rasejani po svetu. Pod udarima neprestanog progona i otpora organizovanih sila ovoga sveta, bilo je teško za ljude u toj Crkvi da ostanu udruženi i organizovani pod „istom kapom“. Danilo je prorekao da ce istiniti Božiji narod da bude rasejan po celom svetu (Knjiga proroka Danila 12:7). To su predskazala još dva proroka: Jezekilj (Knjiga proroka Jezekilja 34:5-12) i Jeremija (Knjiga proroka Jeremije 23:1-2). U Jevandelju po Mateju stoji Isusovo prorocanstvo da ce prava Crkva biti raštrkana (poglavlje 26, stih 31); i ubrzo nakon Njegove smrti nastupio je progon koji je doveo do rasejanja apostolske Crkve (Dela apostolska 8:1).

Šta ignoriše vecina istoricara?

Svetska istorija oskudeva podacima o istinitom Hristovom Telu! Ovaj svet slabo primecuje i pamti rad tog „malog stada“, koje je mrzeo, prezirao i terao u pustinju; stado koje je uvek nailazilo na otpor i ciji clanovi su uglavnom živeli raštrkani po celom svetu! Ali, postoje mnoge istorijske reference o tome da je istinita Crkva postojala kroz vekove sve do danas! Knjiga Otkrivenja 12 konkretno govori o toj Crkvi.

Istinita Crkva je prikazana u duhovnom svetlu, slavi i sjaju Božijeg Duha, ali je u ovom svetu progonjena! Ta Crkva drži Deset Božijih zapovesti. U Srednjem veku je bila oterana u pustinju tokom 1260 godina! Cak i u vreme apostola Pavla mnogi clanovi Crkve u Antiohiji, Jerusalimu, Efesu, Korintu i drugim mestima poceli su da otpadaju od istine. Javile su se podele. Nepreobraceni ljudi, ili oni koji su se odvratili od Božije istine i pobožnog nacina života, nisu ni bili deo istinite Božije Crkve, mada su se naizgled okupljali sa onima koji to jesu. „Tajna bezakonja“ je vec delovala unutar tih vidljivih crkava. Otpad je uzimao sve više maha po lokalnim crkvama (narocito tamo gde su se okupljali clanovi nejevrejskog porekla) tako da je vec oko 125. godine n.e. vecina nastavila da se drži mnogobrojnih drevnih paganskih verovanja i obicaja, mada su i dalje ispovedali hrišcanstvo! Sve manji i manji deo vidljive crkve (koja se nazivala „hrišcanskom“) je ostajao odistinski veran Bogu i Njegovoj istini i nastavio da se potcinjava rukovodenju Božijeg Duha.

Kada je pocetkom cetvrtog veka Konstantin preuzeo kontrolu nad tom vidnom nazovi-hrišcanskom crkvom, ona se vec skoro sasvim paganizovala, a zatim je zapocela sa ekskomunikacijom (iskljucivanjem) i progonom onih koji su se držali istinite Božije Reci! Istinitim hrišcanima koji su, iako raštrkani po svetu, sacinjavali istinitu hrišcansku Crkvu, najzad nije preostalo ništa drugo do da pobegnu, kako bi odistinski mogli da služe Bogu! Tako se vidno organizovana Crkva uspela na tron moci i postala LAZNA Crkva – otpala žena iz Knjige Otkrivenja 17.

Ubacen u Crkvu

Ne postoji živopisnija ilustracija o tome kako je Uskrs ubacen u Zapadnu Crkvu od ovog kratkog istorijskog prikaza u enciklopediji „Britanika“ (11. izdanje, tom VIII, str. 828-829):

„Nema indikacija u Novom Zavetu da se u prvom veku u hrišcanskoj crkvi slavio Uskršnji praznik. O tome ne piše ni u delima crkvenih otaca… Prvi Hrišcani (izvorna istinita Crkva) su nastavili sa držanjem jevrejskih (to jest Božijih) praznika, mada u novom duhu – kao spomen na dogadaje koje su te svetkovine najavljivale. Tako se Pasha i dalje proslavljala u istinitoj Crkvi, ovog puta sa novom koncepcijom – istinitim pashalnim Jagnjetom – Hristom – vaskrslim prvencem iz mrtvih!

Iako je hrišcanska crkva slavila Uskrs još u vrlo ranom periodu, ubrzo izbija ozbiljan sukob izmedu hrišcana jevrejskog i neznabožackog porekla oko toga kada valja držati taj praznik, što je dovelo do duge i žestoke borbe. Za jevrejske hrišcane post se završavao 14. Nisana uvece, bez obzira na dan u sedmici, dok su nejevrejski hrišcani identifikovali prvi dan u sedmici sa vaskrsenjem Isusa Hrista (Rimska crkva, koja je tada pocela da zamenjuje prave hrišcanske doktrine paganizmom, upravo odatle vuce svoje korene). Oni su držali Veliki petak kao spomen na raspinjanje Isusa Hrista, bez obzira kog datuma je padao taj dan. Uopšteno govoreci, zapadne (katolicke) crkve držale su Uskrs u prvi dan nedelje, a istocne (gde je vecina ostala na putu istinite hrišcanske religije) su sledile jevrejsko pravilo. To znaci da su umesto paganskog Uskrsa istocne crkve svetkovale Pashu 14-og dana u prvom svetom mesecu.

Polikarp, biskup iz Smirne i ucenik jevandeliste Jovana, posetio je Rim 159. godine i sastao se sa Anisetusom, biskupom rimske parohije. Tema njihovog razgovora bio je Uskrs. Polikarp se zalagao za tradicionalno svetkovanje 14-og dana, onako kako je primio od apostola. Anisetus je, medutim, odbacivao ovaj apostolski obicaj. Cetrdesetak godina kasnije (197. godine), biskup rimski, Viktor, sastao se sa Polikratom, mitropolitom prokonzularne Azije (gde je apostol Pavle osnovao Crkve u Efesu, Galatiji, Antiohiji, Filadelfiji i one iz Knjige Otkrivenja 2 i 3). Raspravljalo se o istom pitanju. U to vreme hrišcanski svet je još samo u Aziji ostao privržen jevrejskom obicaju. Viktor je zahtevao da tamošnji hrišcani prihvate obicaj koji je u tom periodu preovladao u Rimu, što je Polikrat odlucno odbio priloživši mnogobrojne logicne razloge nasuprot rimskog obicaja. Nakon susreta Viktor je ekskomunicirao Polikrata, a sa njim i sve hrišcane koji su i dalje praktikovali izvorni obicaj (to jest, vodili pobožan nacin života po uzoru na Isusa, Petra, Pavla i celokupnu istinitu Crkvu iz prvog veka n.e.). Drugi biskupi su obuzdali Viktora da dekret o ekskomunikaciji ne stupi na snagu, pa su tako azijske crkve nastavile sa nesmetanim držanjem svog obicaja. Nakon ovog slucaja nalazimo da je jevrejski obicaj (istinita hrišcanska Pasha) s vremena na vreme iznova postajao predmet rasprave, ali u praksi nikada nije preovladao u nekim znacajnijim razmerama. Konacno rešavanje tog spora bio je jedan od razloga da Konstantin sazove Koncil u Nikeji 325. godine. U to vreme su jedini šampioni u držanju 14-og dana bili još samo Sirijci i Antiohijci.

Koncil je jednoglasno odlucio da ceo svet treba da slavi Uskrs u nedelju i da „od ovog casa niko ne treba da sledi zaslepljene Jevreje“. Prosto receno, dekret je propisao da se nikome ne dopusti da sledi puteve Isusa Hrista koje je sledila istinita hrišcanska crkva! Nekolicina se kasnije odvojila od jedinstvenog stava vec tada politicki organizovane crkve i nastavila da se drži 14-og dana. U današnje vreme ti ljudi su poznati pod imenom „Quatrodecimani“, a sam spor kao „Kvatrodecimanska kontroverza“. Stoga možete da uocite na koji nacin je politicki organizovana crkva dospela do svoje velicine i moci – prihvatanjem popularnih paganskih obicaja kojima je postepeno iskorenila istinita biblijska ucenja, doktrine i praksu Isusa Hrista i istinite Crkve, barem što se tice kolektivnog držanja biblijskih obicaja.

Prvo zelim da se izvinim administratoru ovoga bloga sto cu prekrsiti po prvi put pravilo ovog grada a to je da se u jednom danu objavi jedan post. Elem , obzirom da je danas Veliki petak i da nam predstoji najveci od svih hriscanskih praznika Uskrs ovaj teks mi se ucinio zanimljivim. Ne bih ja nista pisala o Uskrsu posebno ne u ovom kontekstu ali se na jednom mestu na fb. povela blaga rasprava o tome sta je uskrs i obicaji vezani za njega i da li su paganski ili ne. Malo sam googlala i nasla ovaj tekst a ovde cu veceras postovati prvi deo. Tekst je dugacak i zato cu ga podeliti u tri dela da se citaoci ne bi smorili. Mozda ce me neko optuziti i na lomacu spaliti posle iscitavanja ovih redova i zato hocu da jedna stvar bude jasna.

 ВЕРУЈЕМ у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.
     И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова; Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог; рођеног, а не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало;
     Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао са небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве, и постао човек;
     И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и био погребен;
     И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
     И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
     И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
     И у Духа Светога, Господа, Животворног, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
     У једну свету, саборну и Апостолску Цркву.
     Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
     Чекам васкрсење мртвих.
     И живот будућег века. Амин!

Sledecim tekstom zelim samo da ukazem da nije sve kako mi mislimo i da mozda postoji i druga strana medalje. I na kraju da dodam: Verujem u Boga, ali u crkvu kakvu danas poznajemo ne verujem.

Prava istina o Uskrsu

Inona, druga supruga grckog kralja Atamanta, resi da stamani svoju pastorcad Friksa i Helu, pa sasusi semeno zito i posle nerodne godine ubedi muza da je prorociste naredilo zrtvovanje princa Friksa, a sve da bi njen sin nasledio kraljevski presto. No, njegova majka Nefela otme svojiu decu i stavi ih na zlatorunog ovna kojeg je dobila od Hermesa, da ih odnese na sigurno mesto u Kolidu. On ih je nosio preko mora i kopna, ali pri prelasku preko moreuza izmedju Evrope i Azije, mala Hela spadne s njega i udavi se u moru. Od tada se taj moreuz zove Helespont ili Helino more, a Friks na zlatorunom ovnu srecno stigne u Kolidu, gde mu Helijev sin, kralj Ajet zahvalno primi ovna, zrtvujujuci ga bogovima , a njegovo runo postavi u gaj gde ga je cuvao ognjeni zmaj i Hekatina svestenica, princeza Medeja, jedino plavooko bice izmedju crnoputih kolhidjana.

Posebna je prica o Jasonu, otmici runa i Medejinom izdajstvu.

Naravno kralj Ejet,  Helijev sin i Kirkin brat, da Friksu stariju cerku za zenu.

U celoj prici je vazno da je ovan zrtvovan gospodaru neba i da se nasao medju zodijacima.

Dve godine. Dve godine sam u nekakvoj vezi…bilo je ljubavi, strasti, po neka svadja, ne ona klasicna svadja ec vise kao prekor, reklamacija i to sa moje strane.

Nisam nesto presrecna. Taljigam dane.

Osetila sam potrebu da napisem nesto, i htedoh da dusu da otvorim al sam zalupila vrata iste i resila da cutim.

Oprostite na tome. Molim za oprost samo zato sto sam vam dusu otvarala svo ovo vreme a sada zatvaram vrata iste, ali to ne cinim iz lose namere, naprotiv…ne zelim da ikoga opterecujem icim.

Jedno cu vam reci: jos nije dosao sa puta i svakojake misli mi se motaju, a vecina mi podigne pritisak. Ne verujem mu i deo duse se stidi zbog toga, ali je to nepoverenje jace od mene toliko da mi padaju na pamet ideje da se maskiram u Serloka Holmsa i istrazim malo okolo, a strah me od onoga sto mogu da nadjem, od cinjenice da mogu biti uhvacena i cutim. Cutim a sve u meni se buni.

Napomenuh  u jednom postu  da bi vrlo lako mogla ove godine da promenim status u single i sada sam najbliza toj odluci.

Nestrpljenje,slutnja, predosecaj, il vec sta li je, ne znam.

Postavljam sebi pitanje dal su muskarci coravi kod ociju ili su blesavi ili su kukavice ili svo troje zajedno kad ne vide ili nisu svesni ljubavi koja im se nudi ili sve vide i sve znaju pa pobegnu ko poslednje izdajice sa ratnog polja i ostave ranjeno srce dok ne iskrvari na smrt? Sta su muskarci kad ne vide ili ne zele da vide zenu koja stoji ispred njih i cijesrce kuca u ritmu njihovog imena? Zar to nije nesto najvrednije sto moze nekome da se desi u zivotu? Zar nije najvrednije kada se zena u zrelim godinama zaljubi i pozeli da se da i da deli svaki minut, svaku sekundu sa covekom kojeg voli? Zar nije divno kada joj venama krv buja od strasti ko reke s proleca i sva gori od zelje da dotakne svoje drago bice, da ga ljubi, da ga grli , da oseti miris njegove koze, da istu oseti po celom telu? Zar je to strasno, kad muskarci beze ko bez glave, kad u zeninim ocima vide strast i ljubav pomesanu u jedan koktel koji obara posle prvog popijenog gutlja?

Milion pitanja bez odgovora. I to danas kad smo trebali da slavimo dan nase ljubavi, ako je uopste i ima sa njegove strane. Oni stariji blogeri znaju za sve moje sumnje i strahove. Kada bi znala da ce onih 364 naredna dana biti srecna i ispunjena obostranim  ljubavnim izjavama i predajama ja bih vrlo rado zrtvovala ovaj poseban dan, ali znam da nece biti tako. I znam da ono cega sam se najvise bojala svih ovih dana postaje polako sve bliza stvarnost. Obaveze koje imamo svako u svom zivotu ce nas razdvojiti. Definitivno. I imam ja volje i zelju, ali da li je ima i on?

Nekada mi neko rece da se razni putevi zivotni ukrste na trenutak, pa svako nastavi dalje sam i kad jednom pocne razdvajanje puteva retko kad se ponovo sretnu.Izgleda da je bio u pravu.

Moja blog sestra Tanjana mi je cesto govorila kod ovakvih komentara da se tripujem bzv i da konstruisem citave filmove u glavi. Samo sto mi dusa govori isto sto je govorila i za Moje milo pre samo dve ipo godine. A ja se tresem od straha i molim Boga da mi da snage za dane prosle i dane buduce…na ovaj poseban dan.

Nedostajes….

Bol i tuga postajes…

Vec danima,

nista me ne zanima.

Samo cekam kada ces stici

u moj topli zagrljaj,

pa da otvorim

ljubavi raj.

Prolaze,

sati tesko prolaze.

Ceznja me i tuga

ne prolaze.

Kidaju komad po komad duse,

te noci bez sna

dok bez reci cekam te ja.

Da li cujes ti ove moje duse krik

kada ljubav se pretvara u stih?

Da li tebi stalo je bar malo

il ti se neko drugo oko dopalo?

Da znao si

tada dal dao bi

ljubavi svoje gram

il bi ostao sam?

Da samo tada

ti si znao ove moje duse plam

dal bi mi ljubav postao

il bi sa vetrom u oblak nestao?

Postao si meni sve

i potreba i smisao

jos onog dana dalekog

kad si mi prisao.

Potajno si usao

u moje duse odaje,

i jedino da cekam te

mi preostaje.